Kada govorimo o objektima građenim prema principima ekološke održivosti, često dolazi do zabune prilikom opisa konkretnih karakteristika istih. Mogu imati solarne panele, bolju izolaciju i slične, popularne elemente konstrukcije, ali pored toga postoji fina razlika između njih.
Podsećanja radi, u jednom od prethodnih tekstova govorili smo o ekološkom značaju pasivnih objekata kao i o razlozima za primenu niskoenergetskih objekata. Ovoga puta govorimo o razlikama između ova dva koncepta.
Kako bi detaljniji opis svakog aspekta ekološki održivog objekta bio jasan, najbolje je, pre svega, napraviti podelu po kriterijumu izvora i korisnika energije. Izvor energije može biti lokalna, odnosno državna mreža ili pojedinac. Ova dva izvora su veoma različita, što je moguće pokazati na primeru gde je potrebno upaliti jednu sijalice.
U slučaju električne mreže, proces proizvodnje najčešće počinje u fabrici. Tu se čvrsto gorivo pretvara u električnu energiju, zatim transportuje putem kablova do trafo stanica, koje dalje transportuju energiju do objekta, u kom se pali sijalica. Prilikom prenosa energije od mesta proizvodnje do mesta upotrebe dolazi do velikih gubitaka, što podiže cenu energije. Pored toga, proizvodnja iste emituje štetne materije i nije eifkasna.
Drugi metod koristi energiju vetra ili sunca i uz minimalnu udaljenost, dovodi energiju do sijalice. Na osnovu ove podele možemo uvesti termine ‘‘net nula’’ i ‘‘net plus’’.
Net nula znači da kuća proizvodi dovoljno energije da ne zavisi od mreže za obavljanje svakodnevnih funkcija. Net plus je ona kuća koja proizvodi višak energije koji vraća mreži i ostvaruje profit.
Ova dva tipa objekta su poznati kao niskoenergetske kuće. Potrebno je zapaziti da one nisu odvojene od glavne mreže, iako je moguće u teoriji.
To je zbog toga što proizvodnja energije nije konstanta, pa se naizmenično troši energija iz različitih izvora.
Pasivne kuće, s druge strane, nude rešenje gde se potrošnja energije svodi na minimum. Uvođenjem svih potrebnih sistema, moguće je umanjiti potrošnju energije čak do 90% u odnosu na druge vrste objekata. Sva toplotna energija dolazi od uticaja sunčevih zraka, konverzijom energije vetra ili čak od samih uređaja u kući. Usled ovolikog smanjena potrebe za električnom energijom, teoretsko odvajanje objekta od gradske mreže električnog napajanja i grejanja postaje zaista moguće.
Najčešće se kombinovanjem metoda za građenje ovih objekata može dobiti specifična kuća koja pored uštede energije koju već poseduje, generiše dodatnu energiju, tako da postane ‘‘net plus’’ sa većim faktorom vraćanja energije.
Niskoenergetske i pasivne kuće predstavljaju sledeći korak u građenju ekološki prihvatljivih objekata. Potrebno je povećati stepen njihove gradnje kako bi zaštitili prirodu na adekvatan način. Ovakvi objekti ne treba da predstavljaju nedostupan luksuz, već svakodnevnicu, o čemu će biti više reči u narednim tekstovima.
Potrebno je dodatno naglasiti da je moguće zaraditi na osnovu ovakvih objekata, putem vraćanja energije gradskoj mreži. Uobičajeno je da se ovakav ‘‘net plus’’ objekat isplati nakon 7-10 godina, kada izjednači zaradu sa cenom njegove izgradnje.
Autor teksta: Miloš Janković dipl.inž.arh.
Koautor i urednik bloga: Nataša Komljenović dipl.inž.arh.