Poljoprivreda važi za jednu od najstarijih ljudskih delatnosti. Čovekova stalna potreba i potraga za hranom, hiljadama godina unazad kroz vreme nas uverava u to.

Čovek je prvo sakupljao bobičaste plodove, semena i zelene listove što se smatra primitivnim oblikom poljoprivrede. Razvojem civilizacija u Mesopotamiji, Egiptu, Kini i Indiji razvijale su se i metode obrade zemljišta, sve do takozvane “agrokulturalne revolucije u Britaniji” koja se desila u XVII veku i koja je dovela do radikalne promene u društvu. Tada je zemlja počela da se obrađuje mašinski i samim tim da hrani sve veći broj ljudi.

Danas, poljoprivreda odgovara na sve teže i veće zahteve, kako u proizvodnji hrane, tako i kada je u pitanju zaštite životne sredine, uprkos ogromnom tehnološkom i proizvodnom napredku.

U velikom broju izveštaja navodi se da je čovečanstvo, naročito u razvijenim zemljama, dostiglo krajnji prag tolerancije između iskorišćenja resursa (vode i zemljišta) u odnosu na ekološku održivost i očuvanje biodiverziteta koji postaje sve ugroženiji.

Ulaganjem sve većeg kapitala i stvaranjem novih proizvodnih tehnologija, postoje pokušaji da se pronađe ravnoteža između poljoprivredne proizvodnje i ekološke održivosti.

Često se može čuti za alternativne oblike poljoprivredne proizvodnje koji su ujedno i ekonomičniji, poput ekološke poljoprivrede, u kojoj se koriste biološke, organske i razne druge metode održivosti.

Smanjivanje površina obradivog poljoprivrednog zemljišta i sve veća potražnja za hranom doveli su do novog koncepta poljoprivredne proizvodnje – urbane agrokulture ili urbane poljoprivrede. Na vrhovima zgrada, u napuštenim objektima ili privatnim vrtovima, svaki deo zemljišta se može iskoristiti da bi se gajilo voće i povrće.

Osnovna karakteristika urbane agrokulture jeste lokalna proizvodnja u okviru lokalne zajednice koja pruža mnogo prednosti: zapošljavanje stanovništva, više zdrave hrane, povećanje ekonomske moći grada, jače veze između stanovnika i uređenje ne uređenih gradskih površina.

Urbana poljoprivreda doprinosi kvalitetu lanca hrane na dva načina – povećava količinu dostupne hrane i obezbeđuje sveže voće i povrće, u nekim slučajevima i meso, za stanovnike gradova. Najčešći način uzgajanja jeste biointenzivni metod – to je princip kojim na što manjoj površini, treba da se proizvede što više organske hrane. Cil ove metode jeste dugoročna održiva poljoprivreda na principu zatvorenog sistema.

Neki pokazatelji nam već govore da preko 50% svetske populacije živi u gradovima, a da siromašno stanovništvo više od 60% svog prihoda troši na hranu i da je gradu od 10 miliona stanovnika svakog dana potrebno više od 6000 tona hrane. Lokalno uzgajanje hrane zato nudi rešenja, ne samo da pospešuje ekonomiju gradova, utiče na značajne uštede u transportu, smanjuje efekat staklene bašte i zagađenja a utiče i na ekonomsku snagu države.

Nije zanemarljiva činjenica da je zemljište u gradovima zagađeno putem vazduha, padavina, otpadnih voda i slično. Međutim, postoje načini za rešavanje problema ove vrste, od manjih zahteva kao što je odabir biljaka koje će se zasaditi da bi pročistile zemljište, do većih zahvata poput izolacije plodnog sloja zemljišta od zagađenog.

Za stvaranje lokacije pogodne za urbanu agroklulturu primenjuju se uglavnom dva modela: zajedničko uzgajanje hrane gde je parcela podeljena i na njoj radi više korisnika ili ograničena površina na manjoj parceli koje korisnici samostalno obrađuju uz zajedničko korišćenje ostave za alat.

Prema podacima UN (ujedinjenih nacija), urbana agrokultura proizvodi oko 15% svetske hrane, a interesovanje za ovaj vid uzgoja je sve veći. Danas postoji preko 40 različitih formi urbane agrokulture, od uzgoja povrća i voća do akvakulture, od baštica koje zadovoljavaju potrebe jednog domaćinstva do onih većih, zatim bašta namenjenih proizvodnji za prodaju, uključujući čak i uzgoj raznih vrsta stoke, počev od živine, puževa, svilenih buba pa sve do uzgoja pčela.

Kako gradovi u Srbiji postaju sve naseljeniji i potražnja za hranom je sve veća, dobro bi bilo razmisliti o uvođenju ovog principa proizvodnje i u naše gradove. Jedan od mogućin načina uvođenja ovog koncepta poljoprivrede je postaviti u svim parkovima, pešačkim zonama ili školiskim dvorištima, drveće sa jestivim plodovima. Unutar blokovski prostori u većim gradovima bi takođe mogli da usvoje princip agrokulture, jer bi se time zajednici omogućile neke prednosti/pogodnosti kao što su korišćenje svih plodova po povoljnijoj ceni i zdrava ishrana.

Drugi mogući način primene je postavljanje bašti na vrhovima zgrada (zeleni krovovi). Najbolje bi bilo kada bi svaka zgrada u većim gradovima u Srbiji koja je u mogućnosti da ih postavi, to i učinila. Razlog za to je blizina obradive površine, značajne su moguće uštedeti na transportu, a ujedno sve proizvedeno pripada isključivo stanarima te zgrade.

Kako slobodnih i neizgrađenih površina ima mnogo u svim našim većim gradovima  (Beogradu, Novom Sadu, Nišu…) princip postavljanja na vrhovima zgrada se ovde takođe može primeniti. Zatim, na neiskorišćenim urbanim  površinama je  moguće postaviti i staklenike kako bi i u zimskim periodima hrana bila dostupna okolnim stanarima.

Uvođenje baštica koje zadovoljavaju potrebe jedne porodice takođe predstavljaju jedan  od bitnijih načina uvođenja urbane agrokulture u naše gradove. Ukoliko bi svako gajio začine, male količine voća i povrća u svojim stanovima ili okolnim dvorištima rasteretio bi se trenutni sistem distribucije hrane i gajila bi se zdrava, domaća hrana.

Postoji izreka da ništa nije ukusnije od plodova iz sopstvene bašte! Iako je reč o subjektivnoj konstataciji, činjenica je da znamo šta smo koristili prilikom uzgajanja, što nije slučaj sa hranom koju kupujemo.

Autor teksta: Iva Sučević dipl. inž. arh.

Koautor i urednik bloga: Nataša Komljenović dipl.inž.arh.