Krajem 20. veka, sa ekspanzijom građevinske industrije, nastajao je i građevinski otpad koji je vremenom postao veliki ekološki problem u većini zemalja širom sveta, pa tako i sve transparentniji problem i u našoj zemlji. Prilikom sve intenzivnije gradnje u prethodnim decenijama nije vođeno računa o posledicama na životnu sredinu koje nastaju prilikom izgradnje objekata, njihove eksploatacije, rušenja, a samim tim i odlaganjem građevinskog otpada. Zbog toga se sve veći broj zemalja okrenuo održivom razvoju i reciklaži kao odgovoru na novonastale probleme.
U našoj zemlji postoji Zakon o upravljanju otpadom, prema kome je otpad od građenja i rušenja definisan kao otpad koji nastaje u toku obavljanja građevinskih radova na gradilištima ili pripremnim radovima koji prethode građenju objekata, kao i otpad nastao usled rušenja i rekonstrukcije objekata.
Otpad od građenja i rušenja podeljen je na neopasan otpad, koji ne sadrži opasne materije, i opasan otpad (otpad koji sadrži azbest, otpad sa viskom sadržajem teških metala i dr.). Navedeno je da je upravljanje otpadom delatnost od opšteg interesa.
Cilj pomenutog Zakona je da se obezbede i osiguraju uslovi za:
1) upravljanje otpadom na način kojim se ne ugrožava zdravlje ljudi i životna sredina;
2) prevenciju nastajanja otpada, posebno razvojem čistijih tehnologija i racionalnim korišćenjem prirodnih bogatstava;
3) ponovno iskorišćenje i reciklažu otpada, izdvajanje sekundarnih sirovina iz otpada i korišćenje otpada kao energenata;
4) razvoj postupaka i metoda za odlaganje otpada;
5) sanacija neuređenih odlagališta otpada;
6) praćenje stanja postojećih i novoformiranih odlagališta otpada;
7) razvijanje svesti o upravljanju otpadaom.
Zakon o upravljanju otpadom ima nekoliko načela, od kojih je izuzetno važno načelo hijerarhije (redosled prioriteta) i podrazumeva prvo prevenciju, zatim, pripremu za ponovnu upotrebu, reciklažu, ostale operacije ponovnog iskorišćenja (u cilju dobijanja energije i dr.) i kao poslednju opciju odlaganje na deponije.
Takođe, u delu Zakona koji govori o ponovnoj upotrebi i ponovnom iskorišćenju (Član 38), navedeno je da je zabranjeno odlaganje i spaljivanje otpada koji ispunjava standarde za ponovnu upotrebu ili ponovno iskorišćenje, ali da je izuzetno dozvoljeno ukoliko je to ekonomski opravdano i ne ugrožava zdravlje ljudi i životnu sredinu, uz prethodno pribavljenu dozvolu nadležnog ministarstva.
Deponovanje građevinskog otpada za kasniju reciklažu
Iz svega navedenog moglo bi se zaključiti da ikakva zakonska regulativa u Republici Srbiji postoji, ali stvarne činjenice i praksa pokazuju da reciklaža građevinskog otpada još uvek nije zaživela.
Prema pojedinim istraživanjima procenjuje se da se u Srbiji godišnje generiše od 1 milion do 1,5 milion kubnih metara građevinskog otpada. U našoj zemlji je reciklažna industrija prilično nerazijena, a u prilog tome govori podatak da se svega 15 odsto ukupnog otpada (u koji spada i građevinski otpad) reciklira, što je izuzetno mali procenat u poređenju sa razvijenim zemljama.
Prema podacima Asocijacije za zaštitu životne sredine, na teritoriji naše zemlje registrovano je 134 deponije na kojima se odlaže građevinski otpad.
Situacija kod nas je takva da uglavnom nema deponija koje su striktno namenjene odlaganju otpada od građenja i rušenja, te se na gradskim i regionalnim deponijama istovremeno odlaže komunalni, ambalažni, električni, poljoprivredni, metalni, opasni i građevinski otpad istovremeno, što je primera radi slučaj na regionalnoj deponiji u Novom Sadu. Takođe, svedoci smo i velikog broja divljih deponija koje nastaju duž saobraćajnica, reka i na periferijama, a mahom se na njima deponuje građevinski otpad (šut i otpad nastao od renoviranja objekata).
Divlja deponija
Jasno je da smo prilično nerazvijeni u pogledu reciklaže građevinskog otpada jer ga ne posmatramo kao potencijal. Prema navodima Srpske asocijacije za rušenje, dekontaminaciju i reciklažu, potrebno je da implemenitiramo postojeće regulative evropskih zemalja koje daju uspešne rezultate iz ove oblasti. Takođe, važno je da se uspostavi ravnopravnost kod sprovođenja zakona i kaznenih odredaba prilikom nepoštovanja istog, a sve sa ciljem da budemo primer jedni drugima kako ne treba, odnosno kako treba postupati.
Deponije – rudnik koji se ne koristi
Prema rečima stručnih lica iz oblasti reciklaže, potrebno je zakonom destimulisati odlaganje građevinskog otpada na deponije, uz visoke novčane naknade, ali istovremeno promovisati stručno rušenje građevinskih objekata i unaprediti tržište reciklaže građevinskog materijala promovisanjem kvaliteta recikliranih materijala.
Potrebno je podstaći i stručna lica (projektante) da projektuju objekte koji će biti jednostavniji za demontažu, a samim tim i reciklažu upotrebljenih materijala. Treba da budemo svesni činjenice da odlaganjem otpada na deponije istovremeno gubimo i zemljište i da ono više ne može da se koristi za druge svrhe.
Ne smemo da posmatramo reciklažu isključivo kao ekonomski gubitak, dok istovremeno gomilamo otpad koji sve više raste. Prioritet treba da bude zdravlje ljudi i zaštita životne sredine, a razvojem reciklaže stvoriće se uštede na svim poljima.
Autor teksta: Jelena Nikoletić, mast.inž.arh.
Urednik bloga: Nataša Komljenović dipl.inž.arh.
