Temu vezanu za urbanu degradaciju lokaliteta (zelene površine) oko objekta Banovine u Novom Sadu započeli smo u prošlom blog tekstu. Pomenuli smo i oslonili se na apel DaNS-a (Društvo arhitekata Novoga Sada).
” DaNS nas podseća da je 2007.g Vlada Srbije donela Odluku o utvrđivanju kompleksa Banovine za spomenik kulture, ističući da najvažniju meru zaštite predstavlja „zabrana izgradnje novih objekata privremenog ili trajnog karaktera.“
I u svom upozoravajućem apelu navode da projekat još uvek može da se preispita, betonske strukure uklone, što je bio i povod obraćanja gradonačelniku otvorenim pismom, na koje odgovora nema.
Ovoga puta skrenućemo pažnju na pogrešan koncept uvođenja saobraćaja u gradsko jezgro grada/gradova, a koji je nažalost prisutan u Novom Sadu poslednjih par godina.
Zato ćemo za početak predstaviti gradove koji su uspešno eliminisali saobraćaj iz gradskog jezgra, ali su na tome radili postepeno i strateški poslednjih nekoliko decenija.
Grad Ninberg (Nemačka) je od 1970. po fazama zatvarao glavne koridore za saobraćaj vozila, čime je centar grada uglavnom bio bez automobila. Deset godina posle, grad je probno zatvorio i poslednji prolaz kroz centar. Rešenje se pokazalo jako dobro pošto je za godinu dana oko 25% bilo manje frekvencije vozila. Centar grada je renoviran i stvorena je pešačka zona[1].
Zatim staro jezgro grada Dubrovnika (Hrvatska) je bez automobila. Kada dolazite u Dubrovnik automobilom opcija vam je da ostavite automobil izvan granica zabrane za automobile i krenete u obilazak grada peške. U jeku turističke sezone grad se suočava sa velikim problemom manjka parking mesta, ali i pored toga, ne odustaje da ostane grad bez automobila[2].
Grad Kopenhagen (Danska) ima dobro očuvano gradsko jezgro sa privlačnim kućama raznih boja. Grad u svojoj strukturi ima jednu od najvećih pešačkih zona koja je i jedna od najstarijih na svetu[3].
Zašto mi gradimo garaže i podstičemo transport u centru grada kad ga se drugi gradovi rešavaju?
Da li smo zbog toga bolji ili pametniji, pokazaće vreme… odnosno posledice već osećamo po gradskim gužvama koje nisu samo prisutne u saobraćanom špicu.
Problem sa parking mestom nema samo grad Novi Sad.
Problemi se javljaju i kod drugih razvijenijih gradova.
Zelena površina pored Banovine više ne postoji, a urbanisti upozoravaju da se rešenje saobraćaja u centru grada ne krije u pravljenju garažnih kompleksa u gradskom jezgru. Podzemne garaže, samo privlače dodatni saobraćaj[4].
Tako naprimer grad Beč nije izgradio podzemnu garažu pored dvorca Šenbrun, ili pored Hofburga u kome radi i živi skoro 5000 ljudi[5]-i njima je itekako potreban parking. Oni su uradili sledeće: u centralnim delovima grada su uvedene zone kratkog parkiranja. Da bi rešioli problem sa parkingom za ljude koji stalno putuju u grad radi posla, omogućili su parkiranje na obodu grada na specijalnim parkinzima koji su pored stanica javnog prevoza.
Izgradnja podzemne garaže u centru Novog Sada možda i ne bi bila toliko strašna, da to nije urađeno na prostoru pored Banovine, odnosno građevine koja je spomenik kulture i gde zakon zabranjuje gradnju čak i privremenih objekata pored građevine koja je pod zaštitom[6]. Velike impozantne građevine traže da budu vidljive, da budu samo one u fokusu i nije im potrebna neka druga građevina pored njih da ukaže na njihovu lepotu. Arhitektonski važne građevine svoj značaj i lepotu ističu tako što je pored njih parterno uređenje pejzažno-arhitektonski dobro izvedeno. Kompleks Banovine predstavlja jedno od najlepših građevinskih i urbanističkih rešenja arhitekture dvadesetog veka u našoj zemlji, a može se reći da je i jedna od vrhunskih civilizacijskih tekovina u arhitekturi 20.veka[7].
Pored Banovine je bilo zelenilo, mali park za šetnju, nekoliko klupa za odmor i staza koja je ujedno i bila prečica za brži izlaz na ulicu Vladike Platona i Jovana Đorđevića. Biljke koje se sade na zelenim površinama pored reprezentativnih građevina treba ujedno i da simbolišu značaj građevine, njenu moć i funkciju, a isto tako da i funkcija biljaka ne bude zanemarena.
Biljka ne sme da zakloni pogled na građevinu, ne sme da bude toliko mala da se izgubi pored građevine, a ujedno sa svojim karakteristikama (boja, oblik lista i cveta) treba da postigne kontrast u kome će ujedno građevina, zelene površine i biljka predstavljati jednu skladnu celinu.
U gradovima gde je mnogo asfalta, svaka zelena površina je dragocenost. Biljke imaju mogućnost, da, osim svoje osnovne funkcije stvaranja kiseonika, snižavaju temperaturu za nekoliko stepeni. Biljke mogu da utišaju buku, da smanje prašinu, da stvore prijatno okruženje, a one su stanište za mnoge životinje.
Drvored jablana (Populus nigra var. Italica) predstavljao je strogoću i moć same građevine i funkcije koju ona obavlja. Preko leta kesten (Aesculus hippocastanum) je pravio hlad i klupa ispod njega je predstavljala pravu malu oazu mira. Magnolije (Magnolia sp.) biljke koje nisu česte po našim parkovima su svakog prolaznika ostvljale bez daha. Tise (Taxus baccata) su dugovečne vrste koje mogu da dožive 2000-4000 godina, čvrsto i tvrdo drvo koje govori o građevini da će zajedno da rastu, da će zajedno tu da budu mnogo godina i posle nas. Spomenik Vasi Stajiću je dolazio još više do izražaja kada su procvetale japanske trešnje (Prunus serulata) koje su sada presađene na parking kod Skupštine grada [8].
Za vreme izgradnje garaže (koliko je moguće videti sa fotografija na internetu, pošto je gradilište zatvoreno) nije uklonjeno nekoliko primeraka jablana i kesten sa klupom. Biljke će možda biti ucrtane u projekat ozelenjavanja, ali za nekoliko godina one će početi postepeno da propadaju, jer im je korenov sistem narušen. Pod izgovorom one se suše, predsavljaju opasnost za prolaznike biće uklonjene.
Izgradnjom podzemne garaže, obećavaju da će na njenom krovu biti zelenilo, to jest da će biti urađen zeleni krov. Međutim koliko će to biti zelenila i koje vrste zavisi od same nosivosti krova i debljine nasute zemlje. Velike biljke, sa dubokim korenom nije moguće saditi, jer postoji mogućnost da će uništiti konstrukciju (Pravilo važi da je krošnja projekcija korenovog sistema u zemlji). Velikim biljkama, odnosno biljkama koje imaju veliku krošnju, životni vek je preko 100 godina i one su najefikasnije za životnu sredinu (hlad, kiseonik…). Sudeći po sadašnjem izgledu, na tom prostoru najverovatnije neće moći da se sade biljke dubokog korena. Ova površina moraće da se zadovolji sa manjim biljkama kao što je niže drveće, žbunje, perene, jednogodišnje i dvogodišnje cveće.
Tako grad Novi Sad, Evropska prestonica kulture, imaće podzemnu garažu, koja će polako urušavati spomenik kulture i sa betonskim konstrukcijama narušavati njegov izgled, a ujedno će podsticati veće gužve i saobraćaj u centru grada. Zelenu površinu je lako pretvoriti u građevinsku, ali jako je teško građevinsku površinu vratiti u zelenu. Da podsetimo, još ne postoji zvanični projekat koji pokazuje kako će izgledati parterno uređenje krova garaže.
Na sajtu izvođača radova, pored stvarnih planova za garažu, piše da je predloženo parterno uređenje idejnog karaktera i biće naknadno detaljno definisano[9] , ali kada?
Da li će to biti zelenilo ili možda nadzemni parking?
Autor teksta: ArhInGreen blog tim
Urednik bloga: Nataša Komljenović dipl.inž.arh.
Izvori:
[1] https://en.wikipedia.org/wiki/Carfree_city
[3] https://sr.wikipedia.org/sr-ec/
[4] https://www.vreme.com/kolumna/naprednjacki-gradjevinski-poduhvati-ugrozena-banovina/
[5] https://www.sisimuseum-hofburg.at/en/about-the-location/a-brief-history
[6] https://arhingreen.rs/ikona-srpske-arhitekture-zrtva-urbane-degradacije/
