U jednom od naših prvih blog tekstova pokrenuli smo temu energetske obnove u kome smo spomenuli zašto je važno da se pokrene pitanje smanjenja potrošnje iz konvencionalnih izvora a ne da se po svaku cenu obezbedi dodatna energija iz obnovljivih izvora.

Zato ovoga puta pokrećemo serijal blog tekstova o procesu prelaska na primenu obnovljivih izvora energije, u kome malo detaljnije pojašnjavamo koliko je ovaj proces kompleksan.

Potreba za podelom u primeni energije javlja se onog trenutka kada se uočila činjenica da potrošnja nekih vrsta energije premašuje brzinu kojom se stvara u prirodi. Rezerve obnovljivih izvora energije se procenjuju na mogućnost eksploatacije u periodu od nekoliko miliona godina. Dok rezerve neobnovljivih izvora energije se procenjuju na period eksploatacije na nekoliko desetina ili stotina godina, uprkos činjenici da je nastajanje trajalo daleko duže.

Podsetimo zato na osnovnu podelu oblika energije.

Tako u neoblnovljive oblike energije spadaju fosilna goriva (ugalj, nafta, zemni gas, uljni škriljci) i nuklearna griva. Dok u obnovljive izvore čiste energije spadaju biomasa i biogas (uključuju drvo i otpatke), energija sunčevog zračenja, energija vetra, unutrašnja toplota zemlje (geotermalna energije), vodne snage (energija vodotokova, morskih struja i talasa, plime i oseke).

Kako je način eksploatacije i potrošnje energije dovela do energetske krize i klimatskih promena potreba za promenom energetske i klimatske politike na globalnom nivou je bila neminovna. Zbog toga je Evropski savet 2014.g uspostavio dogovor o novom okviru klimatske i energetske politike do 2030.g Ovim dokumentom je Evropska unija definisala kratkoročne, srednjoročne i dugoročne ciljeve u oblasti klimatske i energetske politike.

Međutim još tokom 2008-2009.g nakon svetske ekonomske krize Evropa je uočila da treba da se pozabavi održivim pristupom i 2010.g definisala je strateški okvir za period 2010-2020.g pod nazivom Evropa 2020.g strategija za pametni, održivi i inkluzivni rast.

Kako je 2013.g strategija Evrope bila već u poodmakloj fazi implementacije, tako je Evropska komisija pozvala Srbiju u svom izveštaju o napretku da se strateški okrene ka dugoročnoj politici u oblasti klime i energije.

Osnovni ciljevi staretegije Evrope 2020.g su:

1. Smanjenje emisije staklene bašte od 20% u poređenju sa baznom 1990.g
2. Povećanje učešća obnovljivih izvora energije u finalnoj potrošnji energije na 20%
3. povećanje energetske efikasnosti za 20%

Strategija Evrope nije obavezujuća za države koje nisu članice ali je putokaz za ubrzanje reformi. Srbija je svakako član energetske zajednice i ima obavezu do 2020.g da ima učešće u proizvodnji iz obnovljivih izvora energije 27% i izvrši usklađivanje sa pravnim tekovinama EU u oblasti životne sredine i energije.

Pomenuli smo već značaj dogovora o okviru klimatske i energetske politike do 2030.g i važno je da naglasimo da je strategije Evrope 2020.g kratkoročni cilj ovog dogovora.

Kako smo već u 2020.g postavlja se pitanje da li su ciljevi 20-20-20 ispunjeni?

Rezultati su daleko od zadovoljavajućeg, trend obnovljivih izvora energije je jako strm za period 2016-2020.g a tržište CO2 je poremećeno, dok velika očekivanja od trgovine emisijama nisu ispunjena.

Zato Energetski savet donosi dugoročnu viziju klime i energije do 2050.g koja ima dva strateška dokumenta:

1. Energetska mapa puta 2050.g
2. Mapa puta za prelazak na konkretnu nisko-ugljeničnu ekonomiju do 2050.g

Ovi dokumenti sadrže ambiciozne povezane klimatske i energetske ciljeve. Obaveza je da se smanji efekat staklene bašte za 80-95% u odnosu na baznu 1990.g. Takođe potrebno je da se u ovom periodu obezbedi energetska sigurnost i konkurentnost.

Zbog loših rezultata kratkoročnog cilja (strategija evrope 2020) Energetski parlament je kritikovao Evropsku komisiju kroz rezoluciju o okviru klimatske i energetske politike do 2030.g zbog nedostatka abicioznosti, ukidanja nacionalnih ciljeva i obavezujućih zakonskih mehanizama koji bi osigurali izvesnije sprovođenje. Parlament se zalagao za obavezujući cilj na nivou EU u oblasti EE od 40% koje bi pratili pripadajući nacionalni ciljevi. A naročito je insistirao da obavezujući nacionalni cilj o učešću OIE bude 30%.

Trakođe ne bih zanemarila i činjenicu da se Evropski i socijalni komitet, zalagao za nacionalne obavezujuće ciljeve u oblasti OIE kao i za definisanje sektorskih ciljeva u oblasti EE npr.građevinarstvo.

Šta je važno za Srbiju i kako da uhvati korak sa promenama?

1. Potrebno je da u potpunosti ispuni cilj 20-20-20
2. Potrebno je da ispuni obaveze iz članstva u energetskoj zajednici (27% učešća OIE u finalnoj potrošnji energije do 2020.g) i obaveza usklađivanja zakonodavstva sa EU u oblasti zaštite životne sredine i energetske politike.
3. Da donese energetski i klimatski nacionalni strateški okvir koji je usklađen sa EU okvirom za klimu i energiju.

Kada je statistika u pitanju Srbija je prema izveštaju Eurostata (Evropski statistički sistem) dostigla udeo u proizvodnji iz obnovljivih izvora energije od 27%.

Retifikacijom Pariskog sporazuma 2017.g Srbija se obavezala da će do 2030.g smanjiti efekat staklene bašte za 9,8 procenata u odnosu na 1990.g

I najvažnije, 30.01.2020.g Srbija je usvojila nacionalni plan za smanjenje emisije NERP. Tome je prethodila odluka Vlade 30.01.2020.g koja je usvojila tekst nacionalnog plana za smanjenje emisija glavnih zagađenih materija koje potiču iz starih, velikih postorjenja  za sagorevanje.

Primena nacionalnog plana za smanjenje emisija ima za cilj da se do 31.12.2027.g smanji emisija iz starih velikih postrojenja za sagorevanje i usaglasi sa graničnim vrednostima emisija koje su definisane Direktivom o industrijskim emisijama.

Međutim, šta je suštinski problem sa kojim se Srbija suočava?

Saznaćete u našem sledećem blog tekstu.

Autor teksta i urednik bloga: Nataša Komljenović dipl.inž.arh.